Marija Perić se priključila radu Mladih istraživača Srbije i ne znajući da je to što oni rade omladinski rad.
Kaže da je samo želela da im pomogne da rade stvari za koje je prepoznala da imaju ogromnu vrednost. Kao mladoj osobi koja je završivši fakultet shvatila kako taj “siguran” put škola-fakultet-posao zapravo nema nikakvog smisla, kako nema predstavu o životu, niti se oseća dovoljno sposobno i samouvereno da pokuša da napravi nekakav “svoj put”, pronalaženje ove organizacije i sličnih i uključivanje u njihove aktivnosti bilo joj je potpuno otkrovenje. Prvo je otkrila čarobni svet volonterskih kampova, učestvovala u jednom od njih i kaže da joj je to promenilo život. Nakon ovog iskustva poželela je da se priključi MIS-u i da svoj doprinos. Tako je krenula da učestvuje u vođenju međunarodnih kampova i omogućava i drugim mladim ljudima da prošire svoje vidike i na taj način možda pronađu svoj put.
Marija kaže da joj je najviše žao što nije znala, niti bila svesna postojanja omladinskog rada još ranije, u osnovnoj i srednjoj školi, u periodu kada se osećala prepuštena samoj sebi i sistemu. Zato sada želi da dopre do što većeg broja mladih, da pokuša da njima omogući onu podršku koja je njoj bila potrebna u to vreme.
Omladinski rad za Mariju su sve one aktivnosti koje kao proizvod imaju nešto što aktivno utiče na svest i život mladih, a gde su mladi aktivni učesnici. Najjednostavnije bi ga objasnila kao stvaranje mogućnosti i prilika da jedna mlada osoba dobije podršku da se na najrazličitije načine osnaži, aktivira i razvija. Za Mariju je važno da prenese poruku da omladinski rad nije nešto apstraktno sto se dešava “tamo negde” u zatvorenim i elitnim krugovima, da se mnogi bave omladinskim radom bez i da su svesni toga. Mladi nisu prepušteni sami sebi i okolnostima i ograničenjima koje im društvo nameće, postoje oni koji se brinu i stvaraju za njih i sa njima, koji su tu da ih podrže i osnaže. Omladinski rad nije nešto što će “jednokratno obezbediti mladima mnogo ribe”, već je nešto što će ih “naučiti da sami pecaju”.
Tokom programa omladinskog rada, Marija je shvatila da je broj onih koji žele da menjaju svet i pozitivno utiču na svoje okruženje zapravo mnogo veći nego što je očekivala, i da nije sama u svemu tome. Shvatila je kako ustvari želi da pomaže osnaživanje mladih kako bismo menjanjem svesti svi zajedno poboljšavali svet, a ne praveći nekakvo instant rešenje. Marija kaže da je omladinski rad od nje napravio (i još uvek pravi) osobu koja se ne plaši da preuzme inicijativu, da napravi promenu, da aktivno oblikuje i kreira svoj život, a ne da bude prepuštena okolnostima i uslovima koji su joj nametnuti.
Najjači utisak na Mariju ostavljaju priče mladih sa kojima je radila, koje je dotakla, koje je neka njena aktivnost motivisala da razmišljaju na drugačiji način, izvan svojih dosadašnjih okvira. Kaže da joj je puno značila priča i utisak dvoje mladih iz Srbije koji su potpuno razbili svoje predrasude o drugim nacijama, shvatili da su sposobniji nego sto im je do tada stalno nametano od strane škole, roditelja, okoline (da tek sa završetkom studija i ako nađu dobar posao i stvore porodicu, tek su onda sposobni i vredni). Ta promena perspektive i mišljenja mladih ljudi o sebi i drugima, neprocenjiv je dar i nagrada za sve one koji se bave omladinskim radom.
Marijinu priču ispričali Ana Pecarski i Petar Đurović
O aktivnostima Mladih istraživača Srbije možete čitati OVDE.
Više o organizacijama članicama NAPOR naći ćete OVDE.