Socijalni sport – tako sam skovao naziv korišćenja sporta kao metodologije u socijalnom radu.

Šta znači ovo “organski” videćete tokom teksta, idemo jedno po jedno.

Mnogi sportisti su veliki donatori za programe u sferi socijalne zaštite (npr. Fondacija “Novak Đoković”), a mnogi se rado uključuju u razne društvene i humanitarne akcije, nedavno smo imali primer u medijima o anonimnoj donaciji jednog fudbalera za lećenje deteta.

Dakle, uticaj sporta i sportista na društvo je više nego velik i njihov doprinos socijalnoj koheziji je značajan.

Ovaj tekst će se fokusirati na uticaj sporta u sferi socijalne zaštite i to konkretno na socijalni rad sa ciljem da promoviše korišćenje sporta kao metodologije u socijalnom radu, te da ukaže na mogućnost da jednog dana ta metodologija preraste u predmet u obrazovnim ustanovama koje se bave sportom ili socijalnim radom.

Sport se, istini za volju, koristi, ali nažalost češće kao metod, a ređe kao metodologija, te bi sistematski opis korišćenja sporta u socijalnom radu uistinu bio socijalna inovacija na našim prostorima.

Sport u socijalnom radu može da doprinese brojnim ciljevima, od doprinosa očuvanju mentalnog zdravlja korisnika socijalne zaštite, pa do inkluzivnih aktivnosti za migrante, na primer zbog jezičkih barijera.

Pored ostalog, sport nosi u sebi duh viteštva, saradnje i zaštite. Olimpijske igre, kao manifestacija, bile su vreme kada su obustavljana ratna dejstva, dakle, na višem nivou, saradnji se davala prednost nad takmičenjem.

Ulaskom profita u sport, postalo važnije ko je pobedio od olimpijskog duha koji je sport baštinio.

Hajdemo da promovišemo tu stranu sporta zvanu sportski duh. Primećujete da se i svetska košarkaška i fudbalska federacija trude da promovišu čast, empatiju i pomaganje u sportu.

No, ono što mi sa naše strane možemo da uradimo jeste da animiramo sportiste i sportske radnike da se uključuju, u saradnji sa civilnim i javnim sektorom, u socijalni rad u zajednici.

Sama činjenica da sport donosi radost igre deci i odraslima već lekovito utiče na ljudsku psihu.

Sportski mentalitet kao način razmišljanja jača psihičku otpornost na izazove i promoviše upornost, borbu za sebe, strpljenje i zdrave stilove života.

Da li vam je poznat momenat kada o nečemu pročitate mnogo na internetu, u stručnoj literaturi, sami zaključite nakon 10 godina, i onda se setite da to postoji kao fraza vekovima i da ste je čuli sto puta od bake i od majke i od nastavnika fizičkog vaspitanja – “u zdravom telu, zdrav duh”? Fenomen da fraza gubi svoju informativnu vrednost jer je fraza.

Zdravstvena zaštita tj. zdravstveno vaspitanje je povezanije sa socijalnom zaštitom nego što mislimo.

Sport doprinosi povezivanju aktera i samim tim jačanju mreže podrške licima u potrebi za podrškom zajednice jer im fali podrška porodice.

Iako nas uče da mislimo na velike stvari (“think big”), mozgom idealiste i vizonara, razočarao sam se million puta kada vidim da neke lako uočljive probleme koji su lako rešivi, ne rešavamo kao društvo. Stoga često kažem ljudima da u socijalnom radu u sredinama sa oskudnim resursima misle na male stvari (“think small”), inače će se obeshrabriti i izgubiti motivaciju. Neka svako uradi malo i eto brige o svima, a da niko nije morao da se odrekne uživanja i komfora.

Ja se redovno obeshrabrujem i gubim motivaciju, čak intelektualno nazadujem, dodao bih. Pod raznim uticajima, ali nisu to nikakvi “uticaji”, to je prosto život.

Poslednji put mi se to desilo koliko danas!

I to dva puta! Prvo je jedna saradnica uočila da u izveštaju sa jednog događaja nedostaje 20% informacija, posle toga sam čitao komentare na prvu verziju ovog teksta i, umesto da ispravim tekst, pomišljao da jednostavno odustanem jer me “smaraju”, zatim da je tekst realno “smeće”, otišao na Tibet na sedam godina, vratio se i onda sam sa strpljenjem “jagnjeta božijeg” krenuo, rečenicu po rečenicu, da ispravljam.

Ako čitate ovaj tekst, to je znak koliko je važna zajednica i timski rad, ne samo za dobar rezultat šta god radili, ne samo za “slabijeg” i “ugroženog”, nego i za dobrostanje svakog pojedinca.

Dobrostanje spojeno, nije greška u kucanju, već prevod engleskog pojma safeguarding ili well-being. Uvođenje nove reči u srpski jezik, šta fali. Čuo sam je od prof. dr Nevenke Žegarac.

Sport vidim kao prirodan način povezivanja ljudi, kao izgovor da se sretnu, da komuniciraju, da se upoznaju.

Napisao sam “prirodan” u smislu organski način susreta ljudi kroz igru, ne samo u ustanovi “za posebno ugroženu decu”.

Na primer, dnevni boravak za decu sa fizičkim smetnjama, poput ograničene pokretljivosti, invaliditeta, u koji idu SAMO deca sa invaliditetom, za mene predstavlja odraz nedovoljnog napora te lokalne zajednice da im obezbedi uslove poput arhitektonske pristupačnosti mestima na koja idu SVA deca i mladi i znak je nedostatka inovativnosti da se pronađu metodološke otvorenosti da sva deca mogu da učestvuju u nekoj aktivnosti, uvažavajući prirodno stanje da se ljudi razlikuju.

Šokantno, znam, ali potrebno je da se osobe sa invaliditetom normalno kreću i učestvuju u obrazovnim, sportskim i kulturnim aktivnostima u kojima učestvuja ta lokalna zajednica. Nije dovoljno samo graditi specijalne ustanove gde se oni druže međusobno, uče, podržavaju itd. To mi nije “svi zajedno” momenat, nego “oni zajedno”.

Dete sa invaliditetom, recimo, treba da ide u školu plesa kao i svi, a ne samo u neki dnevni boravak koji mi tako segregativno miriše, tako specijalno, jer ne vidim da dete bez invaliditeta ide u neki dnevni boravak specijalno zbog svog nekog svojstva ličnosti.

Ako se deca druže u lokalnoj palačinkarnici, parku, igraonici, školskom dvorištu posle škole, tu ne moraju da su svi, ali treba da mogu da su svi, dakle pravo izbora.

Ovde bih uveo pojam ili sintagmu “organski socijalni rad” da bih to opisao, a sport vidim kao pogodan oblik tog organskog, prirodnog i spontanog skupljanja ljudi, ne povodom neke nevolje, već zarad zabave. Jedan od oblika, naravno, ne kažem da svi moraju kompulzivno da se šalju na sport.

Sećam se kada sam bio dete, kako sam uživao da igram fudbal ili basket, a na selu nije bilo “fancy” terena i sl. Prosto livada. Za košarku se pravili koševi od “bandaša”, metalnog okvira točka bicikla i sl. Mrežica se pravila od džakova za krompir itd.

Uz dečiju maštu, svaka livada postajala je Marakana!

Teren je mesto gde ljudi spontano pomažu jedni drugima, uče se timskom radu i solidarnosti, povezuju se i stvaraju se prijateljstva.

Kada sam odrastao, u Beogradu i po Evropi sam se bavio omladinskim radom pored ostalog, smišljali smo neverovatne inovacije i kreativne galaksije da bismo animirali “nezainteresovane” mlade, mlade koji su “siledžije” itd.

I nekako ceo taj svet je bio prepun pedagoga, psihologa, sociologa, socijalnih radnika, i nikome nije palo na um da detetu od 14 godina nije prirodno okruženje “Klub mladih”. To jest, mnogim mladima se i dopadaju klubovi mladih, ali su prvobitno morali da se navikavaju, da uče šta je to, da to nije ništa nenormalno, naprotiv, da je zabavno.

S druge strane, postoji fudbal i druge stvari koje mladi (i odrasli) rade po društvenoj inerciji, gde ne mora neko da im objašnjava da je klub mladih novina kod nas, ali je potpuno normalno u Severnoj Irskoj itd.

Teško je dobiti na korišćenje ceo fudbalski teren, ali ako se organizuje recimo mali fudbal, mikro fudbal ili neki ulični fudbalski turnir i tome se doda par razgovora o pravim vrednostima, eto rešenja bez potrebe da se žalimo kako neki sportski klub ne želi da ustupi teren ili traži previše novca. Za ulični fudbal potrebna je ulica.

Ja sam i sam išao u klub mladih, pa i vodio neke klubove mladih, ovaj tekst ne treba shvatiti kao promociju jedne metodologije nad drugom, već kao promociju jednog, ne toliko vidljivog resursa i povezivanja dva sveta koja nisu povezana.

Prosto, nekima je odigrati fudbal, mini fudbal, basket ili stoni tenis zanimljivije od radionica u četiri zida.

Iako mi je delovalo da je sport svuda, a da radionica nema, zapravo i nije tako, nema dovoljno ni jednog ni drugog, a konkretno školski tereni se sve češće zakupljuju, retko koji koš ima mrežicu itd. S druge strane, škole su se otvorile ka neformalnom obrazovanju i radionicama koje su komplementarne formalnom obrazovanju. Prosto, odakle mladima u urbanim sredinama novca da danas igraju fudbal, a i sve je manje mesta, čak i da imaju novca.

O čemu ja to? Pa nema onog spontanog – skupili smo se, igramo fudbal rekreativno, a da ne mora da se plati negde. Ili zakup ili da se trenira u nekom klubu.

Ima koševa ispred zgrada, možemo reći ako se želimo tvrdoglaviti, ali koliko je koševa spram broja dece i mladih (i odraslih i doraslih?)

Dok, s druge strane, neki patološki sadržaji su potpuno dostupni, pa čak i dizajnirani da nam skrenu pažnju. Nije lako.

Posle se priča deca i mladi ovakvi i onakvi, a šta smo mi kao društvo ponudili toj deci i  mladima, a da ne moraju roditelji da plate, iako već plaćaju porez za stvari od javnog interesa…

Socijalni radnici bi trebalo da znaju da su sportisti i sportski radnici inače odlični motivatori i vrlo često uzori, a pritom zbog prirode sporta, ne koriste alkohol, duvan i sl, dakle promovišu zdrave stilove života.

Opet će neko da kaže “Pa znamo to, nisi izmislio toplu vodu, sport se koristi kao metod već pola veka.”

Jeste, ali koliko je svet socijalne zaštite zaista povezan sa svetom sporta? FK Crvena Zvezda recimo sarađuje sa FK Partizanom i Centrom za socijalni rad opštine Voždovac? Što bi rekao Gojko iz filma “Munje” – “U kom gradu, bre!? Šta pričaš, bre!?” 

(...) Tekst u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.

AUTOR:  Dražen Zacero 

IZVOR: www.socijalnoukljucivanje.gov.rs