Za Marijanu Maju Jović, omladinsku radnicu iz Pančeva, omladinski rad je obaveza svake države i društva koji razmišljaju i odgovorno se odnose prema svojoj budućnosti, prema budućnosti pojedinaca/pojedinki i društva u celini.
Važan je jer podržava mlade ljude u odrastanju, jer oni kroz omladinski rad uče da baš takvi kakvi jesu budu odgovorni članovi i članice društva. To znači da vode računa o sebi, svom životu i razvoju, ali i o ljudima kojima su okruženi i društvu generalno.
Maja kaže da kroz omladinski rad može da živi svoje vrednosti i da uči i podržava mlade kako da definišu i žive svoje. Omladinski rad joj pomaže da bude u kontaktu sa ljudima koje poštuje, da se menja i uči, ali i da prisustvuje radosti zbog učenja i promenama kod drugih. Upravo to joj daje motivaciju da radi dalje,jer veruje da niz pojedinačnih promena može da dovede do boljitka za celokupno društvo.
Za Maju najveći izazov predstavlja saradnja sa pojedincima/pojedinkama i institucijama koje ne veruju u mlade, koje nemaju iskrenu nameru da ih podržavaju na putu odrastanja i osamostaljivanja, koji od mladih ne zahtevaju odgovornost već ih uče provlačenju, izvlačenju, šalju sliku da nasilje i diskriminacija mogu da prođu i generalno, mladima šalju poruke da od njih i njihovog truda, rada, zalaganja, rada na sebi, poštovanja i podrške drugima ne mogu da napreduju već da su za napredak ključne neke druge stvari – veza, stranka, izvrdavanje pravila... Upravo oni kreiraju okruženje u kom mladi gube motivaciju da se bave sobom, stvaraju društvo iz kog mladi žele da odu... Maja kaže da joj je najveće pitanje i izazov u ovakvom okruženju – kako mladima povratiti poverenje u sebe, ali i u mogućnost promene.
Takođe, izazovno joj je i to što zanimanje omladinskih radnika/ca i dalje nije prepoznato te je njihov rad samim tim često diskreditovan, neuvažen, potplaćen i ograničen voljom onih koji za to nemaju razumevanja i sluha.
Kao svoj najveći uspeh, Maja izdvaja to što je tokom svih godina rada, uprkos ograničenjima okruženja, nerazumevanju, strahovima i predrasudama, uspevala i uspeva da obezbedi uslove za uključivanje mladih sa intelektualnim teškoćama u aktivnosti omladinskog rada, jer njima je tu mesto i te aktivnosti treba da budu dostupne i njima. Sve veću zainteresovanost organizacija da uključuju mlade iz osetljivih grupa, naročito mlade sa intelektualnim teškoćama vidi kao veoma pozitivnu promenu. Svojim uspehom smatra tošto višegodišnjim radom pokazuje da je to moguće, neophodno i korisno za sve, i mlade sa teškoćama, i njihove vršnjake i vršnjakinje, i omladinske radnike i radnice i širu zajednicu i društvo u celini.
Maja prepoznaje da mladi u programima omladinskog rada dobijaju priliku da bolje upoznaju sebe, postaju hrabriji da preduzmu neke lične korake značajne za njihov život i njihovu budućnost, donose odluke u skladu sa onim kako žele da žive i ko su, veruju sebi, uče da poštuju sebe, uče da je u redu da pogreše i znaju šta dalje sa svojim greškama, uče da poštuju i druge, da razumeju tuđe pozicije, različitost... i uče da biraju svoj put.
Maja kaže da je omladinski rad naučio da vidi ljude i da nema foliranja, ako mlade uči nekim stvarima i sama mora da ih živi. Učeći mlade da prate sebe sve više je počela da i sama to radi. Postala je hrabrija, zauvek radoznala, omladinski rad joj je doneo mnogo humora, razumevanja za slabosti ali i rada na njima. Maja kaže da joj je omladinski rad doneo toliko toga da je postao značajan deo nje same.
Maja veruje da nam kao čovečanstvu nakon industrijske i tehnološke revolucije sledi duhovna. To jedino ima smisla. A omladinski rad priprema i osnažuje ljude koji će je izvesti i izneti.
Majinu priču ispričali Ana Pecarski i Petar Đurović
Informacije o Ženskoj mirovnoj grupi nalaze se na: https://www.facebook.com/zmig.pancevo/
Informacije o NAPOR organizacijama članicama nalaze se OVDE.